Pitanje da li se Aleksandar Vučić trajno udaljava od Evropska unija i okreće Rusija sve je češća tema u regionalnim i međunarodnim analizama, ali odgovor nije jednostavan ni jednoznačan.
U posljednjim sedmicama iz Moskve stižu sve direktnije poruke. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov poručio je da je „došlo vrijeme izbora“, dok je šef ruske diplomatije Sergej Lavrov naglasio da Zapad pokušava Srbiju pretvoriti u tampon-zonu prema Rusiji. U tom kontekstu spominje se i jačanje saradnje s Organizacija Sporazuma o kolektivnoj sigurnosti, što dodatno podiže političku i sigurnosnu tenziju.
S druge strane, pritisci dolaze i sa Zapada. Američki zvaničnici, uključujući Matthew Whitaker, upozoravaju da bi Srbija trebala uskladiti svoju sigurnosnu politiku sa zapadnim partnerima i izbjegavati saradnju s „nepouzdanim akterima“. Istovremeno, iz Brisela se sve otvorenije govori o mogućem uslovljavanju evropskog puta Srbije – uključujući odnose s Rusijom i pitanje Kosovoa.
U praksi, politika Beograda već godinama balansira između ova dva pola. Srbija formalno pregovara o članstvu u EU, ali se nije pridružila sankcijama Rusiji nakon rata u Ukrajini, što je jedan od ključnih sporova s Bruxellesom.
Dodatni sloj kompleksnosti dolazi iz unutrašnje politike. Pad podrške EU integracijama među građanima, jačanje antizapadne retorike u medijima, ali i činjenica da evropski put nije dominantna tema ni vlasti ni opozicije, daju Vučiću više prostora za manevrisanje.
Istovremeno, Rusija nastoji zadržati utjecaj kroz energetske i infrastrukturne projekte, poput saradnje u oblasti željeznica i pitanja vlasništva nad Naftna industrija Srbije.
Zaključno, ne izgleda da je riječ o konačnom „okretanju leđa“ EU-u, već prije o nastavku strategije balansiranja između Istoka i Zapada. Međutim, kako pritisci s obje strane rastu, prostor za takvu politiku postaje sve uži – i upravo tu će se u narednom periodu vidjeti da li će Srbija zaista morati napraviti jasniji geopolitički izbor.
